Imam jednog malog i dobrog druga. Zove se Ivica, ima 7 godina i završio je prvi razred osnovne škole. Kako smo se nas dvojica sprijateljili? Veoma lako i brzo. Mama i tata su ga doveli kod mene kad se prvi put razboleo, i već nakon drugog pregleda postali smo drugari.
Ivica je jednoga dana, u pratnji majke, došao samo da me vidi. Radosno se pozdravio samnom i posle nekoliko veselih komentara, njegova mama se blago požalila kako Ivicu povremeno boli stomak kad misli na jednu devojčicu iz razreda.
Rekoh: “Mama, to je zaljubljenost.”
Ivicina mama reče da je i ona to pomislila ali ipak da prijavi.
Umirih je rekavši da se ne sekira s obzirom da sam i ja prošao istu priču. I počeh da pričam…
Bio sam već veliki dečak. Imao sam 5 godina, skoro i 6. Već sam tada sam “vozio” Opel Rekord. Naravno u mislima i sa pantomimom ozbiljnog vozača koji okreće imaginarni volan i isto tako imaginarno menja brzine.
Ona je imala 3 godine a možda i skoro 4. Zvala se Marina. Bila je ćerka tetkine najbolje drugarice. A kako me je tetka vodila svuda sa sobom imao sam prilike povremeno da vidim Marinu.
Ah, Marina… Tada su za mene bile 2 Marine podjednako važne. Marina stvarna pored mene , sa plisiranom suknjicom kakvu je nosila i njena mama, crnim okicama velikim kao jabuke , tršavom kosicom kao u neke afrikanke i čarobnim osmehom ravnim jednoj Mona Lizi. Druga važna Marina bila je iz pesme tada cuvenog, Rocca Granate.
I kada nisam bio pored Marine, pesma Marina, Marina me je na nju podsećala. Sećam se i sada, posle toliko godina, da me je svaki put kada vidim Marinu boleo stomak. Nešto bi se provrtelo u mom stomaku. Moja majka se i danas seća kako sam govorio: ”Mama ja neću ali ipak svaki put kada je vidim, zaboli me stomak.”
Izgleda da je to bila zaljubljenost baš kao i kod mog druga Ivice. Pa nismo mi džabe drugari.
Da nastavim priču o Marini. Ko zna koliko bih čireva na želucu dobio da Marinini roditelji nisu morali da odu privremeno na rad u inostranstvo. Valjda je njen otac bio neka budža,kako se to tada govorilo. Marinu nisam video narednih 6 -7 godina.
I jednom sasvim slučajno, tada već kako momčić od 13 godina dođoh da obiđem tetku. Kad tamo, njena najbolja drugarica sa ćerkom Marinom. Bol u stomaku je ponovo počeo da radi. Marina je i dalje bila ista samo već devojčurak. Ja se više nisam imaginarno vozio u Opal Rekordu kao kad smo bili mali, već smo ozbiljno pričali o pesmama slavnih Beatles-a. U jednom trenutku sam, ne znajući ni sada kako, prišao i poljubio je u obraz. Sećam se da je napravila zapanjenu grimasu praćenu onim njenim čarobnim osmesima uz jedno sleganje ramenima za koje ni danas ne znam šta je značilo. Da li je to bilo, zašto sad, ili najzad, ili koji ti je vrag šefe. U strahu od otvorenih vrata i dolaska tetke i njene mame, povukao sam se brzo, ali je svrdlo u mom stomaku još jače proradilo. I zaista, nije prošlo ni par minuta koliko smo se Marina i ja samo gledali, a njena mama je došla po nju i odvela je kući. Meni je samo ostalo da u danima koji su se nizali, u tajnosti pevušim pesmu Rocca Granate.
A Marina? Pa ona je opet negde otputovala u “beli svet” sa svojima. I tako sam ja vremenom na nju i zaboravio. Fudbal, košarka, skijanje, knjige, učenje, studiranje, hard i psihodelik rock, i žurke su potpuno skrenule moje misli sa obe Marine.
Onda sam jednog dana krenuo, više i ne znam kuda, zašto, niti kojim autobusom, a možda je bio i trolejbus. Sedoh na jednu stolicu polupraznog vozila. Već iskusnim, mangupskim okom primetih preko puta jednu lepuškastu devojku sa afrofrizurom i simpatičnim osmehom. Kao lepo vaspitan dečko izbegavah da gledam u nju. Ali to je bilo jako teško pa sam je povremeno pogledavao. Njen osmeh je bivao sve čudniji, širi i lepši. I u jednom trenutku mi se obrati:
“ Zdravo Gorane. Ja sam, Marina.“ Bio sam kao pokošen. Zar je moguće da nisam prepoznao Marinu? Da, bila je drugačija, zrelija,vitkija, porasla, ali tu su i dalje bili, ista afro frizura , oči i osmeh. Bio sam potpuno zbunjen i verovatno smešan. Radosno sam joj se javio. Ali je ona odmah ustala i rekla da baš na toj stanici izlazi. Zbunjen, iznenađen, očaran, nisam sišao za njom. Nikada je više nisam video niti čuo bilo šta o njoj.
Tim rečima završih majci priču,i ponovih da se ne sekira. Proćiće taj problemčić, kao što je prošla i moja muka sa Marinom.
A sve brzo prođe. Upozna se druga devojka sa čarobnim osmehom, velikim okicama i lepom kosom. U početku se opet pojavi muka u stomaku od zaljubljenosti, ali se ona vrlo brzo izleči najboljim lekom za koje čovečanstvo zna. A to je Ljubav.
Tako će i moj drug Ivica biti izlečen jednom ljubavlju kad za to dođe vreme.
S toga, drage mame i tate, ne sekirajte se za svaki bol u stomaku vašeg sina ili ćerke. Nisu to samo virusi i bakterije te loša hrana ili voda. Veoma često je to i zaljubljenost. Ne potcenjujte svoje malene i njihove duše. I oni imaju svojih briga i nedaća. Ali sve to prođe.
A na lek sam vam malo iznad skrenuo pažnju.
dr Goran Pavlović, Vaš pedijatar
