U svom radnom veku, lekar se susretne sa dosta zanimljivih i smešnih situacija.
Jedna od takvih situacija se desila na jednom mom dežurstvu pre 6-7 godina. Bila je subota, 24-satno dežurstvo je uvek naporono, pogotovo kad ste u sistemu hitne službe. Već sam bio pomalo umoran kada, negde oko 21h u moju ambulantu ulazi dete sa majkom i ocem. Majka, kao većina majki, ulazi uplašena ali i usplahirena i počinje priču da detetu nije dobro, da otežano diše, da je dugogodišnji asmatičar, da je na prevenciji, da ga leči taj i taj doktor, da je nežnog zdravlja i više se ne sećam kojih reči je još bilo. Bolje rečeno, malo sam i prestao da je slušam, jer videh da se dečkić od nekih 7-8 godina smeška i vrpolji na stolici uživajući u njenoj pokretljivosti. Od teškog bolesnika ni traga. Od otežanog disanja ni traga. Kašlja nema, samo osmeh i vragolasti pogled. Mangupski mu namignem, a on mangupski odgovori. Vidim ja da smo uspostavili frajerski odnos, pa ga u tom kontekstu ispitujem dalje, dok nejgova majka i dalje priča. Blago šutnem dečaka po cipelama, on mi blago, frajerski odgovori. I tu definitvno vidim da nema nikakavog asmatskog napada. Kako se gospođa Zabrinuta mama umorila pričajući, a i ljutio videvši da je moja pažnja prema njoj opala, stade sa govorom. Otac, naravno za to vreme ne progovori ni reč.Vidim, nešto mu je sve tu sumnjivo i mutno. Najzad i ja nešto progovaram. Pitam dečaka: „Šta ti je?“. Dečak se smeje i veselo odgovara “ boli me grlo“. Pregledam ga. Ima blagu tempraturu i anginu. Pitam majku “ Majka, jeste li pitali dete šta mu je?“. Ona, sada malo u šoku, shvativši u trenutku, poentu cele ove priče, odgovori: “ ne“. Prvi put se pojavi i pobedonosni osmeh na tatinom licu. Rekoh „Mama i tata, uvek pitajte prvo vaše dete kako mu je , šta tačno oseća „.Naravno, već posle prvog dana primljenog penicilina, dečaku je bilo bolje. Sve vreme našeg druženja, pri prvom i kontrolnom pregledu, osmeh sa dečakovog lica se nije skidao. Frajerski smo se na kraju pozdravili, rešivši ovaj problem samo nas dvojica sami, bez mame i tate.
Naravoučenije ove priče je, da roditelji treba da budu malo prisniji sa svojom decom, nego sa svojim strahovima. Roditelji ma kako brižni, moraju biti i staloženi. Gledati i komunicirati sa svojom decom, ma koje starosti ona bila, je potebna i korisna aktivnost. Veselo i nasmejano dete može biti bolesno, i simptome treba proveriti, jer, slažem se, treba uvek biti oprezn. Ali oprez i strah nisu isti pojmovi. Veselo dete sigurno ne može biti teško bolesno, da se unezverimo. Ni mama ni doktor. I nadalje,roditelji vrlo brzo uvide, da njihovo dete ima neko slabo mesto,“doktore uvek je ovako bolestan“. To je uglavnom tačno. Ali tačno je da svako, pa i deca mogu imati i neku drugu bolest, sem te UOBIČAJENE, kao što je u ovom slučaju to bila asthma.
Rastemo zdravo!
Dr Goran Pavlović, Vaš pedijatara
